Have you found a typo?
Select it, press CTRL+Enter
and send us a message.
Thank you for your help!
Diego de Saavedra Fajardo (1584–1648) / Диего Сааведра Фахардо

Изображение христиано-политического властелина

Description

Language of the original
Latin 
Full title
Изображение Хр[и]стиано Политическаг[о] Властелина символами обясненное от Дидака Саведры Факсарда н[ы]не же с латинскаго на диалект Русски[й] преведенное
Translator
Феофан Прокопович  (1681–1736)
Dating
1707–1709
Translator's preface

Рукопись содержит предисловие переводчика и 101 символ. Писарская копия.

Предисловие переводчика:

 

[л. 2]

 

Его ц[а]рскому с[вя]щеннейшому велычеству бл[а]говерному г[осу]д[а]рю ц[а]ру и велыкому кн[я]зю Петру Алексеевичу, всея Велыкия и Малыя и Белия Росии самодержцу, моему всемылостивейшему г[осу]д[а]рю и бл[а]годетелю

 

Дидака Сааведра, искуснейшаго правил политических списателя, и не всуе тебе похваленнаго, пресветлый всероссийский монархо, се уже по желанию и повелению твоему Б[о]жиею помощию с латинскаго на диалект словенский преведохом: со еликим мощно бе тщанием и прилежанием: раболепне и се усерднее повинующеся тому, ему же противляяся Б[о]жию повелению противится, и ему же повиноватися, не токмо за гнев, но и за совесть подобает: якоже учит великий Павел в послании к Римляном в главе 13:

Не невем же пресветлый монархо, яко в сем же моем деле со послушанием и некое преступление сопряжеся; понеже не со таковою скоростию, со якою волю ц[а]рскую творити достоит, дело сие совершися, обаче бл[а]гонадежден есмь; яко по природной твоей кротости и разсуждению, сего моего умедления не судиши быти гневу достойна; егда вину его терпеливне уведати бл[а]говолиши. Не бо лености ради, или за некое небрежение продолжися сие (да не будет). Но первие, яко един аз сам на себе, не являющу ни откуду доброхотному помощнику бремя сие, аще и не тяжкое мне, ради возлагающаго, обаче самым собою нелегкое, восприях: второе, яко притом и инному повинен сий послушанию, и всегдашным училыщным, и многократным ц[е]рковним препинаем сий учением, и инн[и]ми разлычними, ово по званию моем мне належащими, ово же случаем наносимими нуждами терзаемыи, не возмогох, желаемого в деле поспеха получыти; аще же и некую трудов часть возложил бех на некия от ученик моих, купне искуства их испитуя, и в подобныя дела бл[а]говременне управляя, и своей отради и пособия ища; обаче во множайшия еще тако не опаснее упрягох себе труди и неудобия; егда нужда бяше не уразуменная от ных, первее оным же толковати, потом же, яже излагах прочитовати, с латинским диялектом сводити, многия исправляти поползновения; многия части всецело истребывше, своим тщанием вновь паки преводити; и тако труд [л. 2об] и время усугубися: аще ниже тако вся исправити и очистити доселе возмогох. Немалое же принесе стужение и самий творца кныги сея вид слова, и образ писания (стыл у риторов именуется) трудний, необычний, темный, нечто тонкий, стропотний и не скоро разумытелний.

Аще бо лет мы есть мало нечто и о совершенстве его и еже не всяко совершенно мнытся быти, предложити велычеству вашему в самой убо вещи, в самом своем полытическом сем учении премудрейший воистинну искуснейший Саведра есть, и не всуе яко же рех хвалымий и славний: и дерзаю рещи никого же коего лыбо последнейши[й]. Мнози от древных, и мнози от н[ы]нешных философов, о тойжде вещи, си есть о державе и правлении ц[а]рствия напысати потщашася: обаче неции от оных, яко Аристотель, зело пространно роди токмо добродетелей обще сказует по обычаю филосовскому, и едва что от случаемых повествуют; но и кроме всякаго украшения и лепоти, ея же во слове наипаче уши ц[а]рские искати обыкоша, и со прилежным (по уставом логическим) изветов разсуждением и прением, им же самии токмо единому тому прилежащей со и о простныци упраздняются, непраздны же и многыми попеченмы растерзаннии умы стужают си. Инние же не о таковом якое обыче в людех бывати, но яковое самы по умышлении своем хотелы би устроити, владений предают заповеди: якоже известно есть чтущему Платона о умышленном от него народном строителстве. В нем же аще и многая во правду полезная суть: обаче многая без прикладная народним обычаем не свойствующаяся, но токмо умом удобь помышляемая. Инная же и неистовая обретаются. Инныя паки умягчыти хотящее жестоту простаго учителства, во истынных то историях, яко пресловутий Тацит летопысец, или во притворенных повестех заключыша; яко премудрий от древных Ксенофонт в житии Кира ц[а]ря Персыдскаго, от н[ы]нешных же Антоний де Гвевара в житии Марка Антонына, кесаря Римскаго, и паче всех сладчайший Иоан Барклавий в книзе, ю же нарече АрГенис; именем именем Аргенид[ы], ц[а]ревны Сикилыйской, яже повесть никогда же не бе вещию, но от него предывне притворенна есть. Обаче и тий, аще и сладкое, но не вес[ь]ма совершенное и доволное княжеским обычаем растворыша врачество. Не бо может таковая притворытися повесть, яже би всякий случай, [л. 3] и всякия разлычния обычаи народов воместыти возмогла. Аще же би и возмогла некая, обаче была би безмерне долгая, и сладост[ь] свою разлычием и повествованием историческим приобретенную огорчыла бы долготою и стужением. И воспомынати же зде не хощу, Беллярмина и Мариянны Езовытов, и иных Папи Римского пленныков и ласкателей, иже такожде о наставлении ц[а]рей покусышася, но писание свое новоумышленним буесловием омразиша; власть ц[а]рскую, от Б[о]га (по учению апостолскому) данную, Папыному самоволию всячески подвергающе, и не токмо власть, но и житие ц[а]рское (аще тако главе их изволяется) рукам убыйственным предающе. Полна суть таковаго яда оных учителей писания, видом убо б[о]гочтения покровенная, обаче того самаго ради жесточае ко смущению и непокорству народ поощрающая, сих убо и прочиих добре разсмотревше, и сведше с ными, сего ц[а]рского учителя Дидака Сааведра исповести подобает, яко он не токмо не последнейший от прочиих, но и далече искуснейши[й] в сем учении показася. Разсмотре прилежно и собра вся не токмо общая, главная и родная, но и лыцам и местам, и временам и случаем разлычним прилычная и свойствующаяся, вся подобающая действия, и деяния, вся кн[я]зем и ц[а]рем от младых ногтей, от самаго рождения даже до глубокой старости, случаемая, и случытися могущая изочте: описа всякие предели добродетелей, всякия образи блюстытелства и опаства: како во мире, и на брани, како со своими и чуждими, со верными и хитрыми, со мирными и стропотными, и со всякаго чина и обычая людми ходыти ц[а]реве и блюстися подобает. И не дивно се: кроме бо природнаго быстроумия и обычних учений, сам вещию в гражданскых и ц[а]рских делех искусися, быв советнык ц[а]рский, и ко многим г[о]с[у]д[а]рством во велыких нуждах посилаемый, и разлычних народов обычая, и в разлычних случаях разлычния события рассмотревший; прочее не мое есть еже о учении его известно сведителствовати. Лучше сам Пресве[тлое] Велычество Ваше, яко на се и родывшийся, и в сем присно добре упряждняющийся разсудити возможеши. Обаче яко же и красному телу всегда сень прилучается, и ему сопутшествует: тако всякой добродетели и хитрости [л. 3об] ч[е]л[о]веческой некое всегда несовершенство обыче привязоватися; никтоже во всем совершен есть, но всяк успеваяй в едином, во другом оскудевает. Подобне и похваленный от нас Сааведра, искусен убо, бистр и пространен во учении полытическом, но в риторской слова хитрости мало нечто не доволен есть. Многажди слово его темному облаку или возмущенной воде подобствует; и со немалим трудом едва уразумееши, что провещевает и чесо учит. Ово яко необычния употребляет наречия, ово яко частия и неясния аллигории, и иния слова образи трудния избирает, ово же яко многия приводит древния истории несведомия, не повествуя их, но токмо кратко воспоминая. И егда от единой беседи преходит ко последствующой, не гладким и простим путем: ниже поволним со гори снисхождением идет, но аки би стремглавным со брега вержением, нечаянно сниспадает. Не полагает от речи ко речи подобающаго моста, имже би ум чтущаго непреткновенно шествовал. Не соплетает глаголемых свойственним и всегда ко лучшему разумению потребним союзом, но весма подобен есть притчи пишущим. И что паче всех нужднейшее есть, словеси учителному предлагати во кратце глаголатися имущая, и таковим чином устроевати слово, да слышатель ли и читатель не токмо глаголемая, но и яже имут рещися, поне мало предувидит: подобнее якоже на пространном поли, не токмо блыз сущая, но и далече отстоящая, аще и не совершенно усмотреваем, он сие всячески пренебреже: не аки бо пополи, но аки по тесних семо и овамо поплетенных пещерах водит читателя. Вся нечаянно показует; едино что уразумевая, не веси, что послежде будет: достиг же последнего, забываеши перваго. Сия и сим подобная, писателя сего несовершенства продолжиша дело, и не попустыша имети поспех: егда нужда бяше надолзе рассуждати, како би не всуе во изложении его трудитыся: аще бо бы тако его кто превести потщался, даби немало следов наречия его не остатися; была бы вещь отнюдь не уразуменная, стропотная и жестокая. Аще же бы всяко разнствующим, и далече отходящим от слова его обра [л. 4] зом толковати восхотел кто, не было би то преводити, но свое новое нечто писати; между сымубо и овым средствие некое держати тщахомся: но ны же тако мню удовлетворым желанию Пресве[тлого] Велычества Вашего, отнюд[ь] бо невозможно есть (елико по худоумию моему мнытся ми) всю темность и стропотност[ь] прогнати во преведении на славенский язик книжици сея. И се же зде извещаем, яко на некиих местах и скоратихом ю, некия образи историй ово несведомых, ово не зело славных недавных западних молчанием прешедше. В чем и Пресветлаго Велычества Вашего изволение бытии приях прежде от повести Преос[вя]щеннаго Еп[и]с[ко]па Переяславского. Прочее аще и не по елыко требе есть, изложихом сие, обаче понеже елыко мощно бе по силе нашей потрудихомся, имеем отраду и потешение, яко случися худости нашой сотворыти волю Пресве[тлого] Велычества Вашего, добре всегда ведуще и памятствующе раболепное наше долженство, имже и послежде всегда готови и скори представим себе всякому Вашего Ц[а]рского Пресве[тлого] Велычества повелению, паче же и мановению со всякым усердием служити.

 

В[а]шего Ц[а]рскаго С[вя]щеннейшаго Величества

нижайший раб и недостойный Б[о]гомолец

Феофан Прокопович Училищ Киевских Префект

Table of contents

-

Binding

Переплет XVIII века (324 ×191 × 49 мм), плотный картон в красно-коричневой коже. На верхней и нижней крышках переплета одинаковое тиснение (ромбовидный средник с выпуклым овалом посередине, внутри которого еще одна виньетка, поменьше; рамка с растительным орнаментом по периметру и тисненые наугольники). На корешке три бинта. На крышке остатки ремешков, застежки не сохранились. На корешке бумажные наклейки. На верхней половине корешка квадратная наклейка: «Дидака Сааведры Символы Перев. с латин Феофана. Рукопись». На нижней трети корешка: 1) библиотечная наклейка с шифром рукописи в двойной синей рамке «F.II.67»; 2) под ней прямоугольная библиотечная наклейка с надписью в тонкой черной рамке «Русская. л: F. отд. II № 67.»
Внутренний блок составляет 236 л. 310 × 190 мм. Количество листов: нумерация начинается на листе, приклеенном на внутренней стороне переплетной крышки (условно форзац) и заканчивается на листе, приклеенном на задней стороне нижней переплетной крышки (условно задний форзац): I, 1-10, II, 11-73, III, 74-213, IV, V, 214-236, VI, VII. Листы, пронумерованные римскими цифрами, чистые и, видимо, выполняют защитно-разделительную или декоративную функцию. Имеется нумерация тетрадей кириллическими буквами, видимо, современная созданию рукописи (61 тетрадь). В правом верхнем углу через каждые десять листов рукописи встречается старая нумерация, сделанная темно-коричневыми чернилами, в которой количество листов составляет 234 (в какой-то момент нумерации расходятся).

Paper/watermark

Титульный лист имеет филигрань – коронованный двуглавый орел, без скипетра и державы. Ближе всего к этому виду Лауцявичус 1967, № 429 (1704) и № 431 (1692 г.).
На тетрадях основной рукописи филигрань типа Horn с литерами VM. Близок типу филиграни Лауцявичус 1967, № 3018 (1713) 
 

Handwriting

Темно-коричневые чернила, полуустав. Почерк одной руки, но становится на протяжении рукописи то крупным, то более мелким. 

Location
NLR ManD
Marginalia

На листе, приклеенном на обороте верхней переплетной крышки, фиолетовыми чернилами написан инвентарный номер «F. II. 67».  На титульном листе сверху карандашом запись «инв. 3433». На титульном листе внизу, между предпоследней и последней строками заголовка надпись «Из собрания Петра Фролова».

На л. 4 об. надпись «В таковой силе реогиналная поднесена, а сия ж вместо копии домовне осталась и за невключением о каждем символе кратких предречиев для луччего к прочитанию и в ссенцех признавания скорейшаго понятия, в чем и каковая ж коего символа сила обстоит». Эта запись, видимо, свидетельствует о том, что первый экземпляр был поднесен Петру I, а данная писарская копия осталась у Прокоповича.

В Символе 12 на л. 36 об. на полях слева заметка карандашом, скорописью XVIII века, по высоте простирается от слов «ди вин противния» до «и да блядословное оглаголание» (буквы крупные): «Пасквиль на гишпан о Индиях». На л. 37 об. слева на полях крупно карандашом скорописью слово «воображение», разбито на три строчки, занимает в высоту 4 строки от слов «обаче же да не порадуются» до «лукавство индиан под[ъ]яти».

В Символе 13 помета NB справа на полях карандашом на л. 39, напротив слов «да звездам подобни зрятся». В Символе 14 помета NB карандашом на полях слева, напротив слов «оглаголанием никако же не поколебатися», и под ней выделены скобкой три строки (л. 41 об.).

На л. 42, справа внизу на полях две фигурные скобки и помета NB. На л. 42 об. внизу на полях карандашом две фигурные скобки и помета NB.

На л. 43 справа вверху на полях карандашом фигурная скобка, несколькими строками ниже скобка и помета NB. На л. 43 об. сверху фигурная скобка, выделяющая текст о том, что ничто не должно быть утаенно от князя при его дворе (начиная со слов «откуда ц[а]рьКостантин законом особним»), и напротив скобки надпись карандашом «в костансии».

Внизу л. 43 об. помета карандашом NB напротив слов «язык злоречивый разоряет мир».

В Символе 15 на л. 44 об. на полях карандашом скобка и помета «NB», от слов «человеку со зверми» до слов «иже добре и бл[а]го живет».

На л. 45 три фигурные скобки на полях карандашом: скобка на пять строк от слов «Тит Веспезян» до слов «на кийджо д[е]нь гражданству»; скобка на три строки от слова «оскудевало» до слов «да дело»; напротив строки «скончаемо, аще ко иному вечному прейти чаем, иже памяти по».

На л. 45 об. слева на полях фигурная скобка карандашом, объединяет слова от «палающему сердцу» до «вознегодуют ч[е]л[о]веци», всего 11 строк.

На л. 46 на полях справа фигурная скобка карандашом, объединяет три строки от слов «невежество есть» до слов «лютейшое животное есть; яко та-».

В Символе 16 на л. 47. а полях неровная вертикальная карандашная линия, выделяющая строки со слов «бл[а]городие в[а]ше, негли преславному» до слов «Пятий Максим».

Bibliography

Соболевский А. И. Переводная литература Московской Руси XIV–XVII веков. Библиографические материалы. СПб., 1903. (Сборник Отделения русского языка и словесности Имп. Академии наук; т. 74, № 1). С. 161–162;  Орлов А. Тилемахида В. К. Тредиаковского // XVIII век. Сборник статей и материалов, под. ред. А. Орлова. М.; Л., 1935.  С. 5–55; прим., с. 8–9; Соболева Н. А. Очерки истории российской символики: От тамги до символов государственного суверенитета.  М., 2006; Просина А. Б. Политическое учение Феофана Прокоповича, идеолога абсолютизма в России первой четверти XVIII века. М., 1971; Автухович Т. Е. Прокопович // Словарь русских писателей XVIII века Вып. 2 (К–П). СПб., 1999. C. 488–496.

History

Перевод осуществлен по заказу Петра I. Рукопись из собрания Петра Кузьмича Фролова (о чем имеется владельческая запись на титульном листе). Поступила в Императорскую Публичную библиотеку ок. 1815-1816 гг.

Author of the description
Elena Kuznetsova, Sergey Polskoy

Text example

Original
Translation
P. 49–50

Symbolum VII
Ita Rex Henricus Quartus consueverat; immo beneficiorum collatorum in alios ne meminisse quidem solebat; contra, quae ipse accepisset, è memorià effluere nunquam finebat, in id unicè intentus, ut gratiam, quasi debitum esset, quam primum exsolveret. Ne sibi imaginetur Princeps, beneficium, quod largirur, mancipii velut notam esse in eo, qui illud accipit. Non ego eam munisicentiam dixerim, sed tyrannidem potius, & quendam quasi mercatum, quo voluntates, haud fecus ac mancipia servilia in Guineæ littoribus, gratiarum pretio Princeps mercaretur. Qui dat beneficium, existimare non debet obligationem se imponere. Is qui accipit obstrictum se credit. Princeps Deum Potiùs imitetur, qui dat omnibws affluenter, donon improperat.

Л. 19–20

Символ 7
Тако ц[а]рь Генрик д҃ . [IV] творяше: н[и] убо бл[а]годеяний инным сотворенных ниже воспоминаше когда, противно же, яже сам приях, от памяти изийти не попусти, сему единому прилежа, дабы бл[а]годать, аки долженство, первее всего возвратил. Да не разумеет ц[а]рь бл[а]годеяния, еже дарует, работи быти знамение на том, иже приемлет. Не щедроту убо сие, гл[агол]ю, но паче томителство, и некую аки куплю, сю же с[е]рдца не инако, якоже рабов служащих, ценою бл[а]годати ц[а]рь купует. Иже дар дает, да не мнит, яко долженством облагает. Сий же, иже его приемлет, связанна себе быти да разумеет. Князь Б[о]гу да подражает, иже дает всем изобылно, не прирекающи.

P. 49

In suscipiendis, gerendisque bellis; in pace concilianda & conservanda; in injuriis tam illâtis, quam acceptis, iisdem semper rectæ rationis utatur perspicillis, per quæ æqualiter sine fuco & fallaciis singula videat. Neminem illain rerum aestimatione indifferentia & justitia magis decet ac Principem, qui in regno suo præstare id debet, quod examen in trutinâ, proindeque derebus omnibus recte sincere que judicet oportet; ut sua regno constet æquita cujusbilances nunquam in æquilibrio consistent, si áffectui aut passiónibus locus sit, aut ad rectae rationis trutinam non omnia ponderentur.

Л.19 об.

В подъятии и творении брани, в поставлении мира и соблюдении, в обыдах, тако со[де]ланных, яко же себе приятных, тех же всегда праваго разума да употребляет зраков, ими же равно без соблазнения и лести вся видети возмогл би. Никому же тое во рассуждении вещей целомудрие истинна лучше лепотсвует, якоже монарсе, иже в ц[а]рстве своем тое творити должен есть, еже стрела во мерилах. Тем же достоит, да о всех вещех право истинно рассуждает, и да всегда в ц[а]рстве пребывает правда, ея же мерила во правоте не постоят, аще страстем и пожеланиям место будет, или на мерилах праваго разума вся не размератся, 

P. 49

Eam ob rem singularis Magistrorum cura requiritur atque industria, qui Principis mentem probè instruant, istos voluntatum errores, & persuasionum detegendo, ut à passionibus liber & expeditus sinсerum de quâque re judicium ferre valeat.

Л. 19 об.

сего ради особним уч[и]телей, попечением и промислом, взискати должно есть, иже ц[а]рское с[е]рдце право наставляет, овая хотении блужения и суету советов окривающе, да от пристрастия свободен и исправленний, правый о коейждо вещи совет издати возможет, 

P. 50

Etenim si cum animis nostris considera verimus tot imperia collapse, tot status immutatos, tot Reges ac Pincipes dè vita pariter ac regno exturbatos, primam ferè originem fuisse deprehendemus, quod affectus obediéntiam abjecerint & rationi, cui lege naturæ fubjecti sunt, parerenoluerint. Nec ulla Reipublica capitalior pestis est, quàm appetitus indomiti aut fines isti párticulares, quos sibi quisque pro libitu statuit.

Л. 20

ибо аще в с[е]рдци своем разсудит, яко толикие ц[а]рства падоша, толико времен пременися, толь много ц[а]рей, князей от жития купно и ц[а]рства изринушася, первое начало быти уразумеем: яко страсти послушание отринуша, и разуму ему же естества законом подчиненны суть, повинутися не хотяху. И ни един монархии главнейший вред есть, яко вожделения не смиренни, или конци тие особние, их же всяк себе по желанию попоставляет. 

P. 91

Symbolum XII
Quàm ob rem, cùm minime ignorarent Romani, quanti momenti esset veritas, ad stabilienda sin Republica hominum societates & commercia mutual, âdeoque nihil magis cuperent, quam ut Verecundia ab ea desciscendi inter mortales farta tećta  servaretur, suspendebant è parvulorum collo cor aureum (quod Bullam dicebant) hieroglyphicum, Ausonio teste, à Pythagora inventum, ad significandam ingenuitatem, quam in fermone profiteri debent homines, & sinceritatem veritatis gestando in pectore detectum quasi & apertum cor, genuinum veritatis illius Symbolum.

Л. 35

Символ 12
Почто, когда увидеша римляне, колико ползует истинна в общежителстве ч[е]л[о]в[е]к к состоянию дружества и взаимподателной купле, и яко ничесо же толико вожделеша, яко да срам удаления ради от оной снест[ь] злобы, опасне между ч[е]л[о]в[е]ки блюдется, возлагаху на выя отрочатем с[е]рдце златое (еже горвол именовашеся), уподобление сие Авзонию сведителствующу, от Питагора изобретенно ко образованию бл[а]городия и правоти истинни, яже в словесех должни исповедати ч[е]л[о]в[е]ци, носяще на персех откритое и аки бы явленное с[е]рдце природное истинни онаго знамение, 

P. 91

Atque hoc ipsum est, quod communitérindicare volumus, cùm de homine verace dicimus, eum cor fuum in manibus gerere. Idem & sacerdotes Aegyptii per Sapphirum innuebant, quem locabant in pectore Principum ad eandem veritatem symbolicè repræsentandam: quemadmodum & Ministri justitiæ  aliquam ejusdem effigiem gestare consueverant. Neque tamen ideò cuipiam videri debet, si Princeps tam simplex & apertus fuerit veritatis cultor, deceptionibus fortè & fraudibus per hoc ansam dari: nam contra potius nihil illa efficacius ad dolos istos cavendos & procul arcendum mendacium <…>

Л. 35 об.

и тоежде само ест[ь], что обще гл[агол]юще изжити хощем, когда о ч[е]л[о]в[е]це истинном гл[агол]ем, яко с[е]рдце свое не инное что прозисоваша презвитери илы жреци Египетстии, чрез сапфир, его же повешаху на персех у своих чиноначалник, да тую жде предреченную добродетел[ь] уподобытелне изобразят, яко же и казнящии или спекулатаре некое тоежде изображение носити были обыкоша, да не сего убо ради вознепщует кто, аще князь тако искренний и явленный будет истини блюститель, яко прелестем негли и ухищрениям вина чрез сие подается, но противно паче да разумеет, яко ничтоже оноя. <…> 

P. 243–244

Symbolum XXXI
Ampla item & sumptuosa Palatia, magnifico ornatu instructa; nóbilitas & claritas  familiae; custodiæ Nationum; quarum fidelitas exploratior est splendor & amplitudo aulæ, aliaeque ostentationes public, existimationem pariunt potentiae Principis, & Majestatem addunt. Ejusdem indicant illustriores tituli statuum aut industria, aut hæreditate acquisitorum, qui eidem solenttribui. Sic Isajas sùpremi rerum omnium effectoris ac Principis Majestatem variis nominibus ac titulisa explicat. Hisce itaque studeat Seren. Vestra personam suam regiam illustriorem reddere: modotamen non ex levitate deferantur aut adulatione; sed ex universali omnium applause, fundato in vertute & vera animi fortitudine, quales fuére, quibus honorati sunt olim Seneritatis Vestræ Antecessores, Rex Ferdinandus Sanctus, Alphonsus Magnus, Sanctius Fortis, Jacobus Pugnator, Alphonsus Magnanimus, & alii.

Л. 90

Символ 31
Высокия же и иждивеныя полаты, бл[а]голепным украшением соделанныя: бл[а]городие и слава родства: кустодии [на]родов, их же верность известнейшая есть: светлость и велелепие дому, и инная хваления общая, мнение родят державы княжеский, и величество прилагают. Тогожде избрание показуют светлейшии титлы санов или бл[а]горазумием, или наследием полученных, яже томужде прилегатися обыкоша. Сице Исаия превышняго всех веще[й] создателя и вождоначалника величество и велелепие различными именами и титлами украшает, о сих бо да печется и величество в[а]ше ипостась свою царскую светлейшую сотворити: обаче токмо да не от худости возносится или ласкания: но от общияго всех похваления. Положи основание во добродетели и правом с[е]рдца мужестве, каковы бяху, имже ублажахуся некогда величества вашего праотци, царь Фердинанд П[е]п[о]д[о]бный, Алфонс Велики[й], Санктий Крепкий, Иаков Возбранный, Алфонс Великодушний.

P. 313

Symbolum XLI

Nec periculosa minùs est ambitio ob timores
nimios, atque ob suas appetitiones circa ea præsertim , quæ ingeniosè & per vim obtinuit. Nullum medium timor suggerit <…>. [p. 314] Idem quoque Machiavelli doctrina consulit, cujus discipuli immemores facti Davidis, qui in domum et familiam Saülis inquisivit, ut suam iis misericordiam impartiretur, exemplis utuntur quoranda tyrannorū, perinde quasi non omnes malis iis artibus pessum iissent, si quis fortè evasit incolumis, id ideo fuit (ut mox dicemus) quia eas in meliores convertit. Regna pleraque usurpatione primum incrementa sumpserunt, posteà tueri se coeperūt justitia, & cum tempore paulatim facta sunt legitima. Extrema violentia, extremum periculum est. 

Л. 115 об.

Символ 41

Не безбедно же есть властолюбие, еже и боязни ради прочиих, и своих ради похотей раждается, наипаче аще что насилием или хитростию приобретеся. Ни единоя отрады не дает страх чуждый <…>. Тожде и Махиавелля учение советует, его же учения держащийся князие, не помняще надело Давыдово, иже дом и все сродство Саула того ради изыска и истяза, дабы свое им явил м[и]л[осе]рдие, образом некиих мучителей последуют; аки бы не вси таковыи своею хитростию в погибель обратилися. Аще же кто от них цел сохранен есть, сие того ради получи, яко хитрость свою на правду претвори. Ц[а]рствия некия первее насилием возрастоша, потом же правдою начаша себе сохраняти, и по времени законная сотворишася. Крайнее же насилие крайняя беда есть <…>.

P. 315

Suadet porrò ambitio nimia Populi libertatem opprimere, subigere Nobilitatem, potentiorum vires infringere, & ad auctoritatem Regiam reducere omnia: existimat enim tum securiorem se fore, cùm fuerit absoluta, & subditos magis in servitutem redegerit ; grandis error, quo adulatio animos occupat Principum , eosque gravibus periculis objicit. Modestia est, quæ conservat Imperia, dum nimirum Princeps suam dominandi cupiditate ita corrigit, ut dignitatis suae potestatem. Nobilitatis amplitudinem, & populi libertatem intra rationis liimites coërceat: neque enim diu stare poterit Monarchia, cui de Aristocratia et Democratia aliquid admixtum non fuerit. Potestas absoluta tyrannis est; qui illam quærit, exitium suum quærit. Huc denique Principi sunt omnia reducend, ut us , qus sub imperio sunt, non tyrannum, sed Patrem familias, aut Regem agere videatur, & rem non quasi Dominus, sed quasi Procurator et Prefectum admumistrare, ac moderate vivere, nec quand nimium est, sectari *.

[*Arist[oteles]. Pol. l.5. c.11]
 

Л. 116

Понуждает к тому излишнее властолюбие отъяти свободу людем, покорити стареишине, велможам сломити силы, и вся к единовластителству устроевати. Разумеет бо властолюбец, яко безбеднейший будет, егда сам вся одержит, и людей болшою работою отяготит. Но се великое заблуждение, вне же ласкателие с[е]рдца княжие вводят, и купно их в великия беды ввергают. Обаче кротость сохраняет Ц[а]рствия, егда Ц[а]рь тако своя похоти управляет, яко и достоинства своего власть и честь велмож своих, и свободу народа в добром разума определении содержит. Не может бо долго пребывати Монархия, аще что от Аристократии и Демократии премешеннаго себе не имеет. Совершенное и самоволное единовластителство есть мучителство, его же аще кто ищет, ищет погибели своея. Вся убо якоже Аристотель тако устроевати подобает, да Ц[а]ря людие не мучителем, но Господарем нарицают; и да вся творит не яко Г[оспо]д[а]рствующий, но яко домовит и иконом, да живет в мерности, и всего еже излишнее есть да хранится. 

P. 315

Ista ambitionis incommoda creare solet abusus nimius dominationis, quae sic ferè comparata est, ut omnia ad suam referat utilitatem. Quia in re [p. 316] oportet, ut Principes sese ipsi triumphent, & rationi obtemperent; licèt difficile illud fit: nam * innumerabiles sunt, qui populos, qui urbes habuêre im potestate, paucissimi, quise. Illa victoria à viribus est, & robore; haec à ratióne, & animo. Fortitudo non in eo consistit, quòd hostem prælio quis suderit, sed quòd cupiditates suas habeat domitas. Subditos modestos reddunt obedientia, & necessitas; Principes contrà potestas & jurisdictio suprema superbè efferunt. Plura regna superbia pessundedit, quàm gladius. Principes plures per seipsos perierunt, quàm per alios. Remiedium ei rei est sui ipsius cógnitio, ut Princeps in semetipsum cogitatione descendat, & cum animo suo reputet, licèt ipse sceptro ab aliis differat, multos tamen esse, qui eximiis animi dotibus longè eo, ejusque dignitate superiores sint.

[* Seneca. Ex.4.6.c.]
 

Л. 116

Помянутая же властолюбия бедства обычно происходят от излишнего высокоумия, ему же свойственно есть вся на свою токмо ползу обращати. Подобает убо да началници самых себе побеждают, и да послушивают разума, аще и не всячески удобно сие есть; якоже добре гл[агол]ет Сенека: безчисленныи [л.116об] рече суть, иже народы и грады имеях в своей власти, мало же иже самыми собою владети возмогоша. Обаче оная победа от силы и крепости есть, сия же от д[у]ха и разума. Мужество не в том содержится, да кто супостата победит, но да похоти своя укротит. Простых людей учит кротости повиновение и нужда. Князей же вопреки, началство и власть излишняя в гордыню возносит. Множайшия же Царствия гордыни, нежели меч погуби. И множайший Ц[а]рие от самых себе, нежели от иных попранны суть. На сей бо вред врачество есть: себе самаго познание; си есть, да всякий вл[а]дчествующий разсуждением внутрь себе самого вниидет, и с помыслом своим да беседует: яко аще и един он токмо разнствиит от прочих державою, обаче мнози суть, иже его м[у]др[ос]тию и разумом превосходят <…>.

P. 318

Civilis felicitas in virtute posita est, quæ in medio consistit, uti & civilis vita, & gubernatio Statuum cumtale natura sua sit imperium, ut auferre illud possit Populus, absque eo, quòd aut licentia nimia sese perdat , aut ob nimium rigorem obstinatus fiat. * Non emim solum, Respublica, quae optima fit, considerari debet, sed etiam qua constitui possit, praeterea quæ facilior, & cunctis civitatibus communtor habeatur. Quin & Deus imbecillitati humanæ sese accommodat.[*Arist[oteles]. lib.4. Pol. c.1.]

Л. 117

Народнаго правления бл[а]женство во добродетели содержится, всегда любящей среднее место, на нем же и житие и правление областей основается. Такое бо от естества началство есть, яко может еи испразнити народ, не погубляя себе излишнею свободою, ниже излишняго ради свирепства ожесточаяся. Не токмо бо, якоже Аристотель: помышляти подабает кое правление лучшое есть, но и кое крепчайшое быти может и удобнейшое, и множайшим градом подобное. Но и сам Б[о]г угаждати обаче и снисходити немощи ч[е]л[о]в[е]ч[е]ской.

P. 318

Idem medium inter ipsas quoq; partes corporis Reip[uplicae] tenendum, dando operam, ut inter conditiones civium hanc magnum discrimen sit: inæqualitas enim & exsuperantia fortunarum ac Nobilitatis, si grandis fuerit, in aliis superbiam gignit, in aliis invidiam, ex his verò simultates oriutur, & seditiones, cùm amicitia et concordia ægrè coalescat inter eos, qui nimis disparis conditionis sunt, & status. <…>

Л. 117

Тоежде средствие и между народом блюсти достоит, прилежно усматривая, да между чинами не излишнее разнствие будет. Великое бо неравенство чести и имения в иных гордыню, в иных же зависть родит. Откуду свари, и важдения происходят: неудобно может приязнь содержатися между теми, иже зело не равни себе суть. <…>

P. 319

Eam ob rem sola illa Respublica stare diu poterit, quæ partibus costiterit mediocribus: nec admodum inter se inæqualibus. Opus nimiæ quorundam civium everterunt Florentinorum Rempublicam, & etiamnum hodie in caussa sunt, cur inquieta sit Genua. Contrà, quia apud Venetos meliùs divisæ eæ sunt, ideò jam tot saeculis Status ille cōstans perseverat <…>.

Л. 117 об.

И того ради тое токмо Ц[а]рство долго стояти может, еже имат уды своя не зело нравныя. Излишния некиих граждан силы низринуша Флорентииское общество, но и н[ы]не таяж де вина есть нестроения во Геневе. Вопреки же понеже имения в Венецком Государстве лучше суть разделенная, того ради чрез толь многие уже веки неподвижно стоит область оная. <…>.

P. 521

Symbolum LXI
Decachordum (instrumentum Musicum) perfectam format Aristocratiam constantem ex Monarchico imperio & Democratico. lntelligentia præsidet imperant plures digiti, paret vero nervorum multitude; quasi populus quidam, qui attemperati sunt omnes inter se & concordes in harmonia, non particulari & privata sed communi & publiea, ita ut majorcs à minoribus minime dissonant. Decachordo similis est Respub[lica] aliqua in qua longus reruusus & experientia alios præesse voluit obedire alios, sancivit leges, constitüit Magistratus distinxit official, certos praescripsit imperaridi modos ac formas & apud Nationes omnes eum instituit Reipublicæ cordinem qui naturæ cujusque maxime conformis esset & consentaneus. Unde fit, ut antiqua illa dispositio sine periculo immutari haud possit.

Л. 171 об.

Символ 61
Гусли (орудие мусикийское) изобразует на себе совершенную Аристократию, имущую купно в себе димократское и монаршеское правление. Разум бо зде ч[е]л[о]в[е]ч[ес]кий аки на пр[е]столе седит, рука повелевает, повинует же ся струн множество не собственным, но общим согласием едина от другия не разствующе, но добре согласующе малая с великими. Тако бо и в всякой области подобает быти: инные бо м[у]др[ос]ти и искуства началствовати достойни сут[ь], иннии же повиноватися долженствуют. Подобает убо, да кн[я]зь и обладатель добре познавает орган области своея, снесть чест[ь] и величество пр[е]стола своего, к тому вся свойства, чины и долженства в народе, в велможах и в слугах своих, в том бо наипаче мудрость правителства содержится. 

P. 521

Decachordum illud Regnorum & Rerumpublicarum cum omnibus suis partibus jam constitutum est, [р. 522] nervi omnes contemperati inter se, & suis quique locis dispositi; & tametsi fortè cuipiam videàtur, unum alicquem aliter immutatum meliorem fors tamen sempertribuendum prudentiae & consideration majorum, quos longus usus & experiential edocuit: rationes enim ac modi gubernandi, licet quædam habeant incommode, minori tamen fere cum detrimento tolerari solent quàm innovari.

Л. 172

Да ведает убо ц[а]рь, яко ц[а]рство не инно что есть, токмо многих народов и градов некое соединение и согласие, в еже едину над собою познавати власть, и тоей без прекословия повиноватися. Согласием сие устроися изначала, согласием утверждается и пребывает. И от тех же частей и удов его, яко утверждение, такожде и разорение происходит.

P. 523

Princeps aliquis prudens nervos attemperat, prout dispositi ipsi sunt non eos immutat omnino, nisi fortè temporis diuturnitate aut aliis de caussis tantoperè disturbati ii fint, ut planè à fine fuo primo deficiant quemadmodum alibi dicimus. Oportet igitur, ut Princeps Imperii sui decachordum bene accurateque perfpectum habeat, Majestatem item, quæ illud comitatur, naturam denique, conditionem & ingenium populi, quàm anlicorum, quæ præcipui illius nervi sunt. * Nam ut rectè dicit Rex Alphonsus Sapiens in quadam sua lege: Saber conezer los Omes, es una de las cosas, de que el Rey mai se debe trabajar: ea pues que con ellos ha de fazer todos sus fechos, menester es, que los conozca bien. In hoc potissimum gubernandi artificium consistit.

Л. 172

При всякой области неотступно есть некое величество, и честь, аки от согласия народа и того повиновения, аки от согласне звинящих струн раждаемая. Явление некое и сияние превысокой власти, сила некая, страх прочиим наводящая, и ко послушанию прекланяющая. Сия обладателеви и вл[а]д[ы]це крепость подает, любовь безпечална творит, страх честна велелепие велика, и аки бы нечто вышше ч[е]л[о]в[е]ческое имуще в себе, аще же толикой в народе сл[а]вы и любви не обрящет и начнет презираем и ненавидим быти, бедства близ есть и падения *.

[*Примечание: Символ 61 переведен со значительными сокращениями. В частности, высказывание Альфонса Мудрого отсутствует в русском переводе, вероятно, в связи с тем, что никто из участвовавших в переводе (Прокопович и его ученики) не знал испанского языка. Пропущена также и последняя строка]