iustitia

.term-highlight[href='/ru/term/iustitia'], .term-highlight[href^='/ru/term/iustitia-'], .term-highlight[href='/ru/term/iustitiam'], .term-highlight[href^='/ru/term/iustitiam-'], .term-highlight[href='/ru/term/iustitiamq'], .term-highlight[href^='/ru/term/iustitiamq-'], .term-highlight[href='/ru/term/iustitia-1'], .term-highlight[href^='/ru/term/iustitia-1-'], .term-highlight[href='/ru/term/i-u-s-t-i-t-i-a'], .term-highlight[href^='/ru/term/i-u-s-t-i-t-i-a-'], .term-highlight[href='/ru/term/iustitiae'], .term-highlight[href^='/ru/term/iustitiae-'], .term-highlight[href='/ru/term/iustitia-2'], .term-highlight[href^='/ru/term/iustitia-2-'], .term-highlight[href='/ru/term/iustitiae-1'], .term-highlight[href^='/ru/term/iustitiae-1-']
Оригинал
Перевод
Р. 68

Mon. III. Iustitiam magis in eo exerceri. 

At iustitiae fruendae caussa Imperia primum sunt reperta. [p. 69] Ea igitur magis in Principatu floret, vigetque; nec sunt noxae aut corruptelae, quae in aliis illis formis. Vide. Rex aut ipse ius dicit (olim &* [[Vide hoc libro, cap. XI]] nuper etiam factum) aut qui dicant, eligit & designat. Si ipse, supra metum aut gratiam est, magis avaritiam: & nihil istis, quae praestringere oculos iudicantium solent, donat. Si alii; sunt tamen ab ipso. & cura eligit, & electis iam superest & intendit. Non sunt iis sic libera iudicia, ut non iudicium huius metuant; & siquid foedius patrent, poenam. In alio statu quid simile? 

Л. 43

Увещание 3
Лучшая тамо правда адна {испр. из выскобленного; верно «где»} монархия 

Понеже правды ради власть установленна, того ради лутше есть единаго имети властелина, нежели многих, ибо где един над всеми господьствует {испр. из неверно прочтенного «государствует»}, тамо правда процветает, а идеже многие равно владычествуют, тамо удобь истинна повреждается, ибо монарх или сам суд судит, или других на то избирает и повелевает: аще сам судит, чужд есть всякаго пристрастия, неправду раждающаго, не боится бо ничиего гнева и не ищет милости, колми паче чужд есть лакомства, посулов и даров; аще другии к тому от него постановлени, которых с разсмотрением избирает, и над избранными начальствует и надсмотряет, и не тако им свободен есть суд, дабы сами не боялися суда и казни, аще неправедно будут судити; 

P. 83

Iam quod tertio inquiunt, iustae aetatis, & maturae imperio, sic eligi: ita habet, & commodum est. Sed enim illud adhaeret incommodi, quod regnum interea vacat, nec possessorem habet. Quod siquis considerat, maius malum est, & plura saepe daturum, quam imbecilla in imperio aetas. Sane ubi interregnum eft, iustitia & leges [84] silent, licentia & vis valent: atque id saepe hebdomadas, menses, annos manet. Quae interea confusio, aut scelera sunt? quae ambitio & prensatio? per quas fraudes, & artes? Germaniam vide, ubi Imperator demortuus: boni omnes in praesenti & futuro sunt metu. 

 

 

Л. 46 об.

А что глаголют, яко во избрании избираеми бывают мужие совершеннаго возраста и совершеннаго разума, то есть благо и полезно, обаче благость тую великое зло, и ползу великая тщета предваряет: идеже бо аще и на малое время оскудеет царь, тамо нужда есть государству велию беду претерпети, дондеже изберется новый царь; часто же не чрез един ниже чрез два месяца, но чрез несколко лет [л. 47] продолжается избрание, и чрез все тое между царства время правда и законы молчат, неправда же, насилие, кровопролитие и иная злая роги возносят; тогда бо благии человецы от злых утесняеми и озлобляемыи бывают, а лукавым и безсовестным ни един же страх, ни едино же наказание; тогда бо кто силнейший, той и лучшший; в наследии же не тако, ибо наследник аще и млад будет, всегда тех при себе имеет, котории до возроста его должна суть всякие царственные дела добре управляти, правду и кривду между народом разсуждати; возри на немецкую землю и разсуждай, что тамо обыче бывати: егда не станет императора, тогда бо тамо вси добрии в великом пребывают гонении и трепете.

P. 102

Duae etiam virtutes Principum primae, Iustitia & Fides, firmiter vix sunt in istis. Non prior, quia inclinant facile & miserantur facillime & gratiae aut affectui obsecundant. Non altera, quia mobiles ingenio sunt, & mutant ut ventus. Ne Clementia quidem sit, quae putetur: & benignior ille vultus, nescio quomodo, saevum saepe animum & vindicem celat. Quid de lascivia aut luxu dicam? utrique vitio opportunas scimus, [p. 103] & pudorem atque opes prodigere; praesertim cum sui iuris ac spontis, fraenum non habent quod adstringat. O quale regnum, ubi Cleopatra aliqua, Messalina, aut Ioanna Neapolitana imperat? Neque sine caussa Sacrae litterae inter pessima comminantur: Faeminarum imperiis subiectum iri. Sed parte tamen altera, exempla nos redarguant, itemque instituta gentium. Nam & alibi succedunt in regna, & feliciter atque industrie administrarunt; cui rei utrique lubet exempla ex Historiis dare.

Л. 61об.

Л. 61об.
Во всяком монархе первейшие суть две добродетели: правда и вера, яже обая мало в женах обретаются: правды того ради не могут жены содержати, яко всяким прошением удобь преклоняютца и того жалеют, его же не подобает жалети; веры же того ради не могут хранити, яко слабы суть умом и, яко младые древеса ветром, тако женский разум различными страстми семо и овамо непрестанно колеблется; часто же всуе безмерно гневаются и на невинных людей зело свирепеют; и егда веселое лице показуют, тогда часто наиболший гнев в сердце хранят; что же имамы рещи о невоздержании и вожделении телесном, его же ради мнози о срамоте не радят и вся своя имения погубляют; наипаче же егда никого над собою болшаго не видят, и во всем доволство и самоволство имеют. О коль бедно бяше царство Египеcкое, егда в нем Клеопатра начат царствовати; такожде Римское, егда Мессалина беднаго Клявдия своего ѕа нос водила; а в Неаполитании некая Иоанна бесилася; не без вины же и божественное писание, егда гнев божий и казнь [л. 62] на некое царство найти возвещает, тогда тамо женской власти предити обещает. Обаче мнению сему и увещанию нашему многие противные суть образы, такожде установления народная, ибо во многих народах жены по мужах наследствуют разумно и благополучно царство управляют; чесо ради от различных историй различные зде приклады предлагаю: так благополучнаго, яко и неблагополучнаго женского царствования.

p. 25

ADVERBIVM IV.

VT.

Docet aequitatem, iustitiamq[ue] in omnibus

servandam; et quod sine ea diuturnum nil

esse posit.

Ut domus non cadat Fundamento opus est:

Ut mundus no[n] pereat Iustitia et Aequitate.

Hac sublata,
Labile est domicilium virtutum

Л. ГІ.

                ПРИТЧА ЧЕТВЕРТАЯ

Да учит: правоту, истину во всем, хранити, и яко без нея долгодневно ничто может быти; да не падет дом, основания требе [л. ГІ об.] есть; да не погибнет мир истинни и правоти; без нея же, некрепко есть жилище добродетелей

p. 26

Ut deniq[ue]

Felix beataq[ue] vita, a sceleribus aliena,

exerceatur
Iustitia commendat, efficitq[ue].

Л. ДІ

напоследок; да благополучное; и блаженное житие; беззаконию непричастное! преживеши, истинна похваляет, и сотворяет;

p. 26

Et sic

ad omne

Bonum, Beatum, Perfectum.

[p. 27]                       

Sola Iustitia

Via, lumen, motiv[um], dux, comesq[ue] est

                              recteq[ue] vocatur                  

                        Lampas Divinae Claritatis,

Л. ДІ

и тако: ко всему; бл[а]гому, честному, совершенному; едина истина; путь, светило возбуждение; вождь, [л. ДІ об.] сопутник есть; и праведно нарицается лампада Б[о]жественнаго сияния;

p. 26

                                                                VT

Innocentia et veritas clara videatur,

Iustitia illustrat.

VT

Sancta virtus

Vitiis potius eligatur
 
Iustitia suadet.

Л. ДІ

да незлобие; и правда светло явится; истина просвещает; да чистая добродетель; паче злодеяния предпочтется; истина советует;

p. 27

U N D E ,

Sicut D E U S est Sol inter Justos,

[p. 28]                   Sicut Sol est Sol inter Stellas,

Sic Iustitia est Sol inter Virtutes,

Sic et Tu,

Inter homines

SI IUSTUS ES, SOL ES,
Caeteri Tenebrae sunt, umbra sunt.

Л. ДІ об.

того ради; яко же Б[о]г естъ с[о]лнце [л. ЕІ] между праведними; яко же с[о]лнце; есть с[о]лнце между звездами; тако истинна; есть с[о]лнце между добродетелми; тако и ти; между чл[о]веки, аще истинен еси, с[о]лнце еси; прочии тма суть, сон суть;

p. 28

Perfecta autem IUSTITIA

In hoc vel maxime consistit:

Ut nihil statuas, eligas, jubeas,

nullamq[ue] legem feras,

Quae sit Deo ac virtutibus contraria.

Ut primus sis ad exercenda ea,

quae in alios statuis.

Iniquum enim est statuentem propria

Lege convici.

Л. ЕІ

совершенна же истинна; всем наиспаче состоит; да никто же оуставиши, и збереши, повелиши и ничто же законоположиши; еже Б[о]гу; и добродетелем, есть противно; да сам первее исполниши сия; я же прочиим оуставляеши, безчестно [л. ЕІ об.] законоположнику; собственним законом опоручену быти;

p. 25

p. 25                         U T D E U S adoretur.

[p. 26]                                   Iustitia iubet
                                                    VT

                            
Lex Iusq[ue] suum orbi serviat,
                                             
Iustitia exigit.
                                                    VT
                                       Secura cuiq[ue] vita,

                            Honor, virtusq[ue] maneat illaesa,

                                          Iustitia defendit

Л. ГІ об

Да Б[о]гу поклонишися! Истинна велит; да закон и право свое, миру послужит; [л. ДІ] истинна требует; да безопасная всякому жизнь, честь, и добродетель; пребудет невредима, истина защищает;

p. 30   

             

I U S T I T I A vero

est Fundamentum virtutum.

Imo

VIRTUS MAGISTRA

Per quam

Ad caeteras exercendas

Facillimam viam invenies.

Per Iustitiam

Eris bonus:
Nam neminem laedes, nec opprimes.

Л. ЗІ

истинна же; есть основание добродетелей; пачеже; сама добродетель; и наставница: ея же ради; ко исполнению прочиих; оудобнеиши путь; обращеши: истинни ради. Будеши бл[а]г; ибо никого же; озлобиши; ниже оутешниши [Л. ЗІ об.];

P. 89

Neque enim sub Republica minus, quam sub Regno, leges sunt, magistratusque quibus obtemperes. Quae omnia eodem modo aut conveniunt aut abhorrent a naturae libertate. Si contineri sua sponte intra fines iustitiae posset genus humanum, tunc in pari omnium pietate non supervacua modo, sed iniusta essent imperia, quae cives iam sponte aequissimos ad inutilem servitutem adigerent. Sed cum ex vitiis mortalium haec felicitas sperari non possit, ea maxime forma regiminis ad naturam accedit, quae homines vetat extra leges naturae ipsius, virtutisque exerrare. Ut non intersit, pluresne an pauci imperent, sed in utro regimine sanctius cives agant.

Argenis (1621)
John Barclay
I, 15, 66. P. 167

Изволите знать, что как во всеобществах, так и в Царстве уставы, которым бы повиноваться. А все сие равным образом или согласно, или нет, с природною вольностию. Ежели б добровольно мог воздержаться в пределах справедливости род человеческий; то, для великия всех добродетели, не токмо излишное, но и не праведное было б повеление, которое граждан, добровольно уже справедливейших, принуждало б к бесполезному порабощению. Но понеже от злонравия человеческаго не можно благополучия сего ожидать: того ради, тот образ правления наибольше с естеством сходствует, который запрещает людям заблуждать, вышед за закон самаго естества и добродетели. Так что нет нужды в том, чтоб многим, [с. 168] или немногим власть иметь; но необходимая есть, дабы знать, в коем из сих правлений добродетельнее граждане живут.

p. 855

Sed quia ad pacem veniri vix solet iniuriae confessione, ideo ea sumenda est in pactis interpretatio, quae partes quoad belli iustitiam quam maxime aequet <...>

ч. 3, л. 184

Но яко в мире пребывати мало случается ради действия исповеданием того ради надо[б]но и сие во[с]прияти и[з]ложение еже ча[с]ти поелику на[д]лежит до правосудия на [б]рани всяче[с]ки сра[в]няет <...>

Р. 128

Cap. IX. {=X}
DE IUSTITIA.
Quam Princeps erga Subditos servet.

Quid enim potius faciat? prima institutio &amp;
admissio regum ab hoc fine fuit. Sine Iustitia
vivere inter nos, id est in Societate, non licet:
ergo aliquis, aut aliqui eligendi, qui huic administrandae praesunt.
Livius [Lib. I.] bene:
Multitudo coalescere in unius populi corpus,
nulla re, quam legibus, potest. &lt;Plane nulla;
haec vinclum est, &amp; ut sic dicam, coagulum:
solve, dissipamur, &amp; ut ferae solitariae,
vagamur. Homerus, qui omnia scivit, de
Iustitia istud [Odyss. ς {=β}]:
ἥ τ᾽ ἀνδρῶν ἀγορὰς ἠμὲν λύει ἠδὲ καθίζει:
Quae coetus hominum cogit, solvitque
vicissim.

Л. 102 об.

Глава 10я
О правосудии, которое царь* должен
подданным** хранити.

Первое избрание и утверждение царей не
иныя ради вины бысть, точию правосудия
ради, без праведнаго бо суда человеком в
дружестве жити невозможно; убо многим в
любве жити хотящим подобает имети над
собою единаго некоего или многих правды хранителей,
о чем сице Ливий: множество
народа никакоже может сочетатися во
едино тело, разве союзом законов.

Р. 128

<Cogit & servat, si servas: solvit, si neglegis & seponis. Mirum & breve, sed verum es> *: nulla re (ad usum provoco) quaecumque [p. 129] Respublica magis florebit aut floruit, quam rigida & immota Iustitia: nulla re magis flaccesset & deficiet, quam illa tali. Haec felicitas regnorum & statuum, interna & externa. Interna quidem, nam quis nescit scelera & flagitia per eam removeri, virtutes promoueri? Externa, quia agri, viae, maria frequentantur, & securitas ubique ac tranquillitas regnant. Boetius egregie [I. De Consol. phil.]: Annum bonum, non tam de magnis fructibus, quam de iuste regnantibus, existimandum. Quid iterum Homerus? [Odyss. T.]

ὥςέ τού ἢ βασιλῆος ἀμύμονος, ὅςε θεουδὴς
ἀνδράσιν ἐν πολλοῖσι καὶ ἰφθίμοισιν ἀνάσσων
εὐδικίας ἀνέχῃσι, φέρῃσι δὲ γαῖα μέλαινα
πυροὺς καὶ κριθάς, βρίθῃσι δὲ δένδρεα καρπῷ,
τίκτει δ᾽ ἔμπεδα μῆλα, θάλασσα δὲ παρέχει ἰχθῦς
ἐξ εὐηγεσίης, ἀρετῶσι δὲ λαοὶ ὑπ᾽ αὐτοῦ:

Ut cum Rex bonus imperat, & metuens Divorum,
In multis populis & fortibus; ille quoque idem
Iustitiam colit: observes & tunc sola terrae
Frucus ferre suos, & fruges fundere, itemque
Faetificare armenta, & pisces exundare:
Nempe ex Justitia; populisque bene atque beate est.

Si attendas, & dilates: quam laudationem urbem Iustitiae non scribas? Ergo felicia regna reddit: eadem alia, si languet aut perit. O pulchrum, cum licet gloriari aut dicere, quod [MLXXXV] Guilielmi, quem Acquisitorem vocant, temporibus in Anglia: Totum regnum puellam onustam auro posse pervadere! Ut possit, Iustitia

[Примечание: 
* выделенный угловыми скобками отрывок выпущен переводчиком]
 

Л. 102

Ни едино бо государьство могло ниже может стояти непоколебимо без правосудия, правосудие [л.103] есть едино благополучие всех царств и чинов внутреннее и внешнее; внутреннее благополучие есть, кто не весть, яко всякое злодеяние и беззаконие правосудием испраздняется, добродетели же утверждаются; внешнее же благополучие есть, понеже правосудие всем всюду свободный творит путь: чрез поля, дубравы и чрез неизмеримую широту морскую; и везде человека безбедствием утешает; о сем Боетий изрядно сице***  глаголет: лето доброе не тако доброе бывает от гобзования и изобилия плодов земных, якоже от правосудия царствующих и господствующих. Согласует сему и Омир преславный стихотворец, сице глаголющий:


Егда царь добрый и боящийся Бога царствует над множеством народа, и ничтоже иное делает, точию правды смотрит; увидиш тогда изобилное гобзование плодов земных, доволные всем овощи, древес умножение, скотов и рыб изобилие, вся же сия Бог дарует правды ради царствующих. 

Аще бы восхотел кто подробну исчислити вся благая, яже от правосудия раждаются, не довлело бы ему времении; слыши, что правосудие творит: во время Гвилиелма короля ангелскаго****: мощно бяше прекрасной и младой девице, украшенной златом, преити единой безбедно чрез всю Англию. Вина же того бяше ничто ино, точию гроза с правосудием.

[Примечания:
*    в начальной редакции (БАН 1.5.42): «владеющий»; затем (ГИМ. Син. 115): «князь»;
**  в начальных редакциях: «подручным»
***  в ИРЛИ. Перетц 204: «сице изрядно»
****  рядом поставлен знак «?»; ошибочно вм. «аглинскаго» ]
 

Р. 123

Cap. IX

DE IUSTITIA:

Quam Princeps in se, & sius, servet.

 

Inter omnes autem Virtutes, sunt quaedam velut Regiae, & Principales, ut Justitia primum; a qua Homerus Reges δικασπόλοις appellavit, circa jus occupatos & versantes. Nihil iis convenientius, nihil dignius: & servata, regna servat. Servanda autem, etiam in iis quae Principes, aut qui circa ipsos sunt, tangunt. Mali doctores, qui a legibus eximunt: qui cum Caligula censent, Omnia ipsi, & in omnes, licere. Sive cum Sallustiano Memmio: Impune quidlibet facere, id est regem esse. Abite qui docetis, qui discitis: imo qui praeest Iustitiae, ad eam praeeat, & exemplo commendet. Theodosium imitetur, de quo Panegyristes: Idem es qui fuisti; & tantum tibi per te licet, quantum per leges antea licebat. Ius summum, facultate & copia commodandi, non securitate peccandi experiris.

Л. 94 об.

Глава 9

О правде, которую царь и его служители должны имети*

 

Между всеми добродетелми обретаются некие, аки царские и началнейшии, от них же первое место содержит правосудие, ничтоже бо царем тако есть прилично, якоже правда в суде, яже все царство и самого царя в долгоденствии [л. 95] и в благополучии сохраняет; проклятые суть тии учителе, иже с Калигулею глаголют: яко царь все, что либо сам восхощет творить, прилично и волно есть; да погибнут убо вси учащии и послушающии сицеваго разумения, мы же хощем, да всякий царь последует и ревнует великому оному Феодосию царю греческому, о нем же сице понегириста: тожде еси, иже и прежде был еси, и толико тебе по своей воле леть есть творити, колико прежде леть бяше; по закону; власть великую благотворити, а не грешити восприял еси <...>.

 

[* Примечание: в начальной редакции ГИМ.Син. 115: «О правосудии, еже сам ц[а]рь и минестры его должны хранити»]

P. 137

Nam hunc sic clementem ratio tamen reget, & norma iuris & legum excitabit: nec deerunt, qui ad utiliora & tristiora, cum opus erit, flectent. Aliqua vero interdum remissio, plane ex usu erit, si tamen terror iste, & sub magno Iudice, praeivit. Ignovit illi Princeps; sed metu, sed ignominia perfuso. Ignovit illi Princeps: sed Princeps, id est sine corruptela, aut affectu alio sordido, humanitatis tantum amore. Hoc ipsum quam Amorem omnium conciliet? & verum est, si opportune adhibeatur. Ultimo, nobis Mos opponitur, & Consilia ac Curiae iam definitae. Equidem cum More haud temere pugnem: sed quam vetufto? Avi vel proavi nostri aliter fecerunt: vide quam longinqua repetamus. Quin totum hoc de perpetuis Curiis iudicum, nuperum est, & e Gallia ad nos manavit. Concludimus, & moderamur; Principem decore & utiliter ius dicturum, sed aliquando: id est, vel certis temporibus, ut id sciri possit; vel in caussis gravibus, sive atrocibus; vel denique, contra potentes aliquos, & partibus graves. Caroli Magni legem, quae exstat, traxerim in exemplum: Hoc missi nostri notum faciant Comitibus et populo, quod nos in omni hebdomda unum diem ad caussas audiendas sedere volumus. Populo autem dicatur, ut caveat de aliis caussis ad nos reclamare, nisi de quibus aut missi nostri, aut Comites, eis iustitiam facere noluerint. Ecce erant illo aevo passim in opidis & pagis etiam Comites sive Graviores, qui communiter ius dicebant: interveniebant extra ordinem & Missi sive Delegati a Principe, qui idem. At Carolus ipse tamen audire caussas voluit, idque hebdomadatim: caussas scilicet graviores, aut in quibus laesio aut iniuria intervenisse ab ipso iudice videbatur. Si non alius in hac re fructus, quantus iste esset? Coercere hoc modo iudices, & vigilantes attentosque reddere; cum Principem [p. 139] cogitarent iudicii sui iudicem, & forte vindicem mox futurum. Sed exempla, pro instituto, hic addamus.

Л. 11 об

Паче же, хотел бых, дабы всякий царь таков был, ибо таковаго и сице благоуветливаго сам разумом управит и непременное право и законы подвигнут; буде же тамо и присудствующии, которыи (аще потреба будет) к полезному, аще и жестокому делу удобь советами своими могут преклонити царя; аще же царь иногда покажет ослабу согрешившему, не будет то во образ протчим согрешати, понеже тамо вели страх и страхом*** ослабу или прощение предваряет; **** простит кому царь, но царь, а не кто ины, сиречь без даров, и бес посулов, и безо всякаго нелепаго пристрастия, человеколюбия точию и милости ради: сие убо единое коликую любовь у всех исходотаствует, аще точию благовременне случится; последнее нам противищиися предлагают прекословие и глаголют, яко обычай ныне таков есть: колегия, ратуши, приказы и судии на то определенныя, да царем не стужаем судами; не противляюся тому, яко обычай ныне таков есть, но вопрошаю: давно ли таков обычай привниде, откуду? Вем, яко деды и прадеды наши инако творяху, колегия повседневная [л. 112] и ратуши недавно изобретенна суть; от французов во иные государства той обычай произыде. Убо зде мнение наше определяем и посредственным умерителным путем ити хощем и глаголем: прилично и полезно есть самому царю суд судити, обаче не всегда, но точию во уреченное и во известное некое дело*****, или егда будет велми великое и тяшкое дело, или егда хощут судитися бо[га]тии и силнии. Карол Великий показал нам о сем знамениты образ, егда ко всем своим комитам, судиям и общему народу сицевое послал писание: ведомо буди всем нашим комитом, всем властелинам и общим людем, яко мы единь день всякия седмицы имамы сидети на судилищи и суд судити, обаче просты народ с теми точию делами ко мне да приступает, в которых от наших посланных или от комитов правосудия не получать. Сие премудрое королево послание велие всему государству сотворило ползу, ибо посланнии судии и комиты со страхом и трепетом суд творяху и правду зело храняху, взирающе на короля, судов своих судию и скорого отмьстителя, о чем чти и прочие приклады.

 

[Примечания:

*наиболее ранние и исправные списки показывают, что в данном случае использован стихотворный перевод: «Сам тои, ему ж [вариант: той, ему же] Бог власть даде царствовати / Должен есть случаи людем [вариант: людеи] разсуждати»;

**ошибочно вм. «горькое»;

*** ошибочно вм. «срам»;

****здесь пропуск; ср. ИРЛИ Перетц 204: «простит кому царь, обаче страха прежде и безчестия исполнивши»;

***** ошибочно вм. «время»].

P. 140

QUAESTIO.

An curias, & ordines Iudicum perpetuos esse conveniat?

 

Hodie sic habemus, nec cum Princeps intendit, & velut censuram interdum exercet, improbemus. Tamen suae etiam rationes sint improbanti. Ut, quod tempore omissiores segnioresque fiant; & assidua Iustitiae tractatione, minus eius reverentes. Redditur enim cottidianum opus, & cum taedio aliquo aut fastidio usurpandum. Secundo, factio aut coitio facile oriri potest, & superba etiam quaedam dominatio; quod Livius [Lib. XXXIII] notat in ordine iudicum perpetuo apud Carthaginienses: & qui unum eius ordinis, idem omnes adversos habebat; idque inter caussas lapsae illius reip. quidam habent. Tertio, corruptelae interveniunt: & quibus ex diuturnitate securitas adest, facile aures & manus iis laxant. Itaque ut in aliis imperiis, brevia plerumque meliora, & peccare minus obnoxia: ita quidam hic censent, & mutandos esse. Romani ita, qui Decurias Iudicum scribebant, ex honestissimis, & ex censu (ne paupertas ad culpam impelleret), sed non eas omnes adsidue iudicare volebant, dumtaxant quotannis certum & necessarium numerum forte legebant, reliquis tunc feriatis. Sed re tamen bene examinata, cum iam ad hanc multitudinem legum, & ex ea tricas aut captendulas ventum: bonum est perpetuos esse, eosque iuris bene peritos. Quod ad Omissionem, aut Coitionem:

 

 

Л. 113

Вопрос
Лутче ли пременяти или не пременяти министров и чин судей? *

 

Ныне мнози обыкоша не пременяти, и не худо то делают, идеже сам царь часто судов назирает и досматривает; обаче имеют свои притчины и тии, которые пременяют, ибо долго на единой власти пребывающии начинают ленитися и нерадети, и непрестанно судами упраждняющиися часто суд пренебрегают, ибо всякое повседневное дело уныние некое и возгнушание раждает; такожде долго едину власть держащии удоб часто бывают виною [л. 113 об.] мятежа, факции и раззорения всего государства; сия вина (и по свидетельству Тита Ливия) поспешествова к раззорению Картагены; третия вина, яко властелины, чрез многое время на единой власти непременно пребывающии, могут безбедно, якоже сами хощут, нам [м]зде судити, того ради мнят неции, яко лутче есть иногда пременяти начала и власти; тако творяху иногда римляне, иже в чин судей избираху мужей знаменитых и в добродетели свидетелствованных, такожде в богатстве изобилующих, дабы нищета не была виною мздоприятия; аще же и таковых избираху, обаче не подоваху им во всем совершенной власти суд творити, но на всякой год некиих пременяху и вместо тех иных избираху; обаче ныне расмотревше и разсудивше всякие случаи и окрестности, наипаче же умножившуюся злобу и хитрость человеческую, лутче мнится не пременяти чинов; да будут же в  званеи своем искусни и не ленивы, и тчателны, да не возносятся гордынею; **

 

 

Нашли опечатку?
Выделите её, нажмите Ctrl+Enter
и отправьте нам уведомление. Спасибо за участие!